Živi mamci su u ribolovu prisutni od prapočetaka. Čovek je posmatrao i uočio čime se ribe u svom okruženju hrane i u želji da ih ulovi počeo je da im plasira udicu namamčenu njihovom prirodnom hranom. Većinom su to insekti koji žive u vodi ili padaju u nju, zglavkari i mekušci koji žive u mulju, na i ispod kamenja dna ili na vodenoj i priobalnoj vegetaciji.
Pošto nabavka takvih živuljki za mamčenje udice nije laka a i njihovo održavanje u upotrebljivom obliku može biti izuzetno komplikovano i neefikasno, bilo je neophodno pronaći alternativna rešenja. Takva rešenja koja bi bila laka za održavanje i transport a jednako efikasna i ribi privlačna.
I dan danas se neke vrste riba najuspešnije mogu loviti na netom uhvaćene insekte i mekušce, poput npr. klena na skakavaca ili soma na pijavicu ili rovca, ali to se mahom primenjuje u drugim tehnikama ribolova. Za fideraše su najinteresantniji i najšire korišćeni živi mamci crvići (beli i šareni), pinkiji, gliste i larva komarca.
Crvići
Bilo koji odlazak na pecanje prosto je nezamisliv bez posedovanja crvića. Postoje situacije u određeno doba sezone ili pri ciljanom lovu određenih vrsta ribe kada neki drugi mamci mogu dati značajno bolje rezultate od crvića, pre svega po veličini ulovljenih primeraka. Međutim, crvi su onaj mamac kojim možemo ciljano da lovimo svaku vrstu ribe interesantnu nama fiderašima.
Obični beli crvi predstavljaju larvu muve zunzare (Lat. – Brachycera iz roda Diptera). Razvijaju se nakon 5-7 dana pošto muva položi jaja – “upljuje” najčešće neki ostatak hrane. Sami crvi predstavljaju fazu razvoja muve između jajašaca i lutke (kastera) iz kojih se kasnije izležu muve. U prirodnim uslovima ta faza traje nekoliko dana (od 2-10) što zavisi od količine dostupne hrane i temperature sredine. Tokom nje, crvić raste, hrani se, sazreva i priprema se za prelazak u fazu lutke. A uparvo ta faza je nama ribolovcima i najinteresantnija.
Crvići predstavljaju prirodnu hranu ribi i upravo je to najznačajniji razlog zbog čega su crvići prva opcija pri izboru mamca. Njima se hrane gotovo sve ne-predatorske vrste, ali se često na udicu namamčenu crvićima rado zaleću i pastrmka, bandar, bucov, smuđ i sitnija štuka. Na udicu možemo staviti jednog crvića ili nekoliko komada, pri čemu se formira tzv. “ruža”. Poseban vid ponude “ruže” je uz pomoć maggot ringa.
Najbolje rezultate u ribolovu daju kada se dodaju prihrani i kada se pri svakom zabačaju u hranilici nađe određena količina živih i/ili mrtvih crva. Posebno su efikasni u onim periodima godine, kada je riba u intenzivnoj potrazi za jakom hranom, bogatom proteinima, zarad nadoknađivanja energije (posle “zimskog sna” i nakon mresta) kao i pred odlazak u krtog.
Običan beli crvić je valjkastog oblika i sa strane gde mu se nalazi glava je blago ušiljen. Zadnja strana mu je ravna, nešto tvrđa i upravo se tu probada udicom prilikom mamčenja. Tako se crvić manje povređuje i ostaje duže živahan i aktivan na udici. Ovde treba napomenuti da prilikom korišćenja više crvića na udici, poželjno je naizmenično ih kačiti (jednog za “glavu” a drugog za “rep”) jer na taj način neće doći do upredanja predveza prilikom izvlačenja sistema. Može biti dužine od oko 5mm do maksimalnih ≈ 12mm.
Kupuju se “na kašiku”, upakovani u kutijice ili na meru (pola litre, litar,…). Pri kupovini veće količine vrlo je bitno njihovo pravilo održavanje, posebno ako se planira da duže ostanu sveži i živi. Sveže crviće ćemo lako prepoznati po tome što im se ispod providne kože može videti crna tačka koja predstavlja nesvarenu hranu. Protekom vremena se ta tačka smanjuje i nestaje i započinje proces prelaska u sledeću fazu.
Najbolje i najdugotrajnije se održavaju u frižideru ili nekoj hladnoj prostoriji (najbolje na temperaturama do maksimalnih 10°C) u posudama koje na poklopcu imaju izbušene rupice za dotok vazduha.
Barem jednom sedmično je neophodno prosejati ih da bi se odvojili mrtvi od živih i u posudu u koju su smešteni sipati kukuruzno brašno ili prekrupu, koja će upiti vlagu i neprijatne mirise a crvima poslužiti kao izvor hrane. Na tako niskim temperaturama se crvima metabolizam znatno usporava pa se uspešno mogu čuvati i do mesec dana.
Još bolji rezultati u ribolovu se postižu ukoliko osim belih, u kutiji sa mamcima imamo i razne ofarbane varijante (žute, narandžaste, roza ili crvene). Oni se “farbaju” u uzgajalištima na dva načina: spoljnim ili unutrašnjim bojenjem. Spoljno bojenje je brži i jednostavniji proces i zasniva se na prskanju rastvorenom bojom po crvićima ili posipanjem praškastom bojom pa naknadnim prskanjem vodom.
Ovako dobijeni obojeni crvi su znatno manje koloritno postojani i boja im se skida već pri samom mamčenju ili po padu u vodu, što zavisi od kvaliteta i vrste boje koja se koristila. Unutrašnje bojenje je dugotrajniji proces ali za rezultat daje postojano obojene crve, jer im se boja unosi u organizam putem ofarbane hrane.
Pinkiji
Pinkiji ili pinkići su drugi najpoželjniji mamac skoro svim ciprinidnim vrstama. Predstavljaju larvu zelene zunzare (Lat.- Lucilia caesar) i izrazito su ružičaste boje, od čega im i potiče ime (Eng: pink – ružičasto). Gotovo identičnog su oblika kao beli crvi, ali su dosta manji (maksimalne vel. do ≈ 5mm). Ribi su još atraktivniji od belih crva jer bojom podsećaju na larvu komarca, omiljenu poslasticu svim ribama. Znatno su otporniji i kod čuvanja dugovečniji od belih crva, pa se uspešno mogu držati u frižideru čak i nekoliko meseci.
Bitna razlika u odnosu na bele crve je ta, što beli crvi na udici imaju tendenciju da se ukopavaju u meko dno ili podvuku pod kamen ili neki objekat i time postanu nevidljivi ribi. Pinkići se ne ukopavaju a svojom drečavom bojom odudaraju od boje okoline pa su time još efikasniji u ribolovu. Na udicu se kače solo ili u kombinaciji sa belim crvima, što je često i najefikasnija varijanta.
Pinkići se smatraju “sitnim zalogajem” pa se njihova efikasnost upotrebe ne sužava na određene periode godine kada je ribi potrebna povećana doza proteina u ishrani. Ipak, veću efikasnost pokazuju u prolećnom i pozno jesenjem periodu, kada je ruža od pinkića savršena ponuda. Mana im je što su zbog veličine idealna meta sitnojoj ribi, tim pre što pri upotrebi pinkića kao mamca moramo da koristimo sitnije i tanje udice.
Kasteri
Kasteri predstavljaju fazu u razvoju larve muve zunzare. U zavisnosti od faze zrelosti lutke, mogu biti svetlo žute do tamno braon boje, u završnoj fazi pre izleganja muve. Vrlo su često korišćen mamac jer predstavljaju omiljen zalogaj krupnijim primercima, pre svega deverike ali i drugim ciprinidima.
Drugi razlog masovne upotrebe kastera je to, što u određenoj fazi razvoja kasteri postaju plutajući, čime mnogi ribolovci podižu mamac sa dna. Ovo se radi kada se riba hrani u srednjem sloju vodenog stuba ili kada se želi izbeći peš ili cverglan. Osim na udici, kaster je odličan dodatak prihrani uz kombinaciju sa živim i mrtvim crvima.
Kasteri se mogu ciljano praviti od živih crvića. Potrebno je crviće prekriti slojem (najbolje) kukuruznog brašna i držati ih na sobnoj temperaturi. Svakodnevno je neophodno celu masu iz kutije prosejati, pri čemu će brašno i živi crvi proći kroz sito a na njemu će ostati samo gotovi kasteri.
Ovaj proces se ponavlja svakodnevno dok svi (ili većina) crva ne postanu kasteri, a najduže do 5 dana. Vrlo je bitno naglastiti, da kasteri koje nameravamo da dodajemo prihrani, nakon prosejavanja kroz sito moraju da se čuvaju u činiji sa vodom da bi postali tonući. Oni kasteri koje želimo da koristimo za mamčenje udice moraju biti čuvani na suvom, u svojoj posebnoj kutijici u frižideru.
Gliste
Gliste predstavljaju verovatno najstariji mamac koji je neki ribolovac u pradavna vremena stavio na svoju improvizovanu udicu. Do dana današnjeg je glista ostala jedan od najrasprostranjenijih i najčešće korišćenih a ujedno i najefikasniji mamac za lov većine slatkovodnih riba, posebno onih iz porodice ciprinida. Upravo zato je i fiderašima jedan od neizostavnih mamaca pri svakom izlasku na vodu.
U ribolovu se koristi veliki broj različitih vrsta glisti. To su od debele ritske, zelene, kišne, vodene, kalifornijske i crvene. Fiderašima su najinteresantnije one posebno gajene u glistarnicima, tzv. kalifornijske gliste i crvena glista, takozvana đubretarka. Ime joj potiče od mesta prebivališta, jer živi u zagorelom stajnjaku – đubrivu.
Đubretarke su nešto kraće i tanje od kalifornijske gliste i retko narastu duže od 8-10cm a najčešće su dužine od oko 5cm. Kalifornijske su nešto deblje i dužine su oko 10cm. Cilindričnog su oblika tela (okruglog poprečnog preseka) za razliku od parazitskih glista koje su mahom pljosnate.
Na telu se jasno razlikuje prednji i zadnji deo, koji je razdvojen prstenom pod nazivom klitelum (Lat. – Clitellum) koji predstavlja pojas žlezdanog epitela i služi za lučenje služi koji pomaže pri parenju, olakšava kretanje i pomaže glisti pri disanju, koje se vrši celom površinom tela.
Prednji deo tela je nešto deblji i kraći u odnosu na zadnji i na samom završetku se nalaze usni otvor i reproduktivni organi.
Na udicu se kači na više različitih načina i to zavisi od toga da li se peca na jednu ili na više glisti ili na kombinaciju mamaca, kao i u zavisnosti od veličine udice i ciljane vrste ribe. Najčešće se to vrši jednim dužim bodom, gde se udica probada kroz gornji deo tela i glista se zatim navlači duž celog vrata udice. Drugi način je jednostruko probadanje kroz žlezdano prstenasto zadebljanje ili se glista više puta probada.
Najefikasnija je u periodima godine kada je riba u potrazi za nešto konkretnijim zalogajem bogatim proteinima. Čuvanje se vrši u nešto većim posudama i posebno je bitno obratiti pažnju da je zemlja ili đubrivo u kojoj ih držimo dovoljno a ne previše vlažno i da ih nema previše u odnosu na veličinu posude i količinu materijala u kojem su.
Mnogi ribolovci koji za to imaju mogućnost ih gaje u svojim baštama i dvorištima. Ovo se naročito odnosi na kalifornijsku glistu, koja se ubacuje u mešavinu trulog lišća i kućnih otpadaka biljnog porekla. Već nakon 30-ak dana gliste će se razmnožiti i iz jajašaca će se izleći mlade gliste. Nakon 6-18 meseci, u zavisnosti od uslova, postaju polno zrele i počinju dalju reprodukciju. Ukoliko su im uslovi pogodni (stabilna temperatura i dovoljno hrane), modu se razmnožavati tokom cele godine.
Larva komaraca
Segment o živim mamcima ne bi bio kompletan kada u njemu ne bi bilo reči o najefikasnijem mamcu koji je ujedno i najprirodnija i najomiljenija hrana svim ribama, larvi ili krvnom crvu (Eng. – Bloodworm). Premda se u slobodnom ribolovu ovaj mamac ređe koristi nego u takmičarskom ribolovu, gde je prosto neizostavan, larva je mamac koji bi svaki fideraš voleo da ima u svojoj ponudi mamaca. Kažemo “voleo” jer je nabavka larve prilično komplikovana i limitirana na jedan određeni, kraći deo sezone a za sada ne postoji način njenog veštačkog uzgoja, kao što je slučaj sa crvićima ili glistama.
Predstavlja larvu insekta iz porodice Hironoma (Lat. – Chironomus plumosus), vrste komarca koji ne ujeda. Sisaljka im je kratka, zakržljala i nepodesna za ujedanje kao vid ishrane. Razvijene jedinke žive kratko. Roje se iznad vode a velika jata sastavljena su isključivo od mužjaka (za razliku od onih komaraca koji nas ujedaju) koji posebnim glasanjem prizivaju ženke. U jato dospela ženka vrlo brzo nalazi partnera i biva oplođena. Ubrzo, najviše tri sata nakon parenja, mužjaci ugibaju.
Ženke žive nešto duže, ali najviše dva dana nakon polaganja jaja. Iz jaja položenih u vodu larve se izležu nakon 2,5 do 6 dana. Hrane se uglavnom detritusom, razlagajućim organskim materijama. Larva se razvija u mulju i po više meseci.
U našem klimatskom pojasu obično su prisutne 2 do 4 generacije. Bogatih nalazišta larvi nema baš mnogo. Uglavnom su to plitke, tople, zamuljene bare (bez riba i drugih potrošača), bogate organskim materijama, i bez hemijskog otpada. Najviše larvi nalazi se u bazenima na farmama gusaka i pataka, na pojilištima rogate stoke – u dobro nađubrenim vodama.
“Vadi” se kopanjem i prosejavanjem tog mulja i potrebno je puno truda i vremena da bi se lociralo mesto gde je ima dovoljno i da bi se nalovila količina potrebna za samo jedan ribolovni dan na vodi. Zato joj je i nabavna cena dosta visoka. Od dobavljača se dobijaju zapakovane u vlažnu novinu i za održavanje u životu ih je neohodno držati u vodi, pokrivene lanenom krpom, u frižideru, na temperaturi od oko 4°C. Čak i na taj način mogu se očuvati najviše nedelju dana. Tokom ribolova moraju stajati u činiji sa vodom i sunđerom, zaklonjene od sunca, jer i samo kratka izloženost suncu uzrokuje trenutno ugibanje larve.
Ribolovci razlikuju dve vrste larvi: veliku (krupniju) i sitniju larvu, premda u prirodi postoji preko 10.000 različitih vrsta, rodova i podgrupa. Prosta podela koju su ribolovci uveli pojednostavljena je njihovom praktičnom primenom – sitna ide kao dodatak prihrani a ona krupna kao mamac za udicu. Sitne larve su veličine do 15mm i debljine 1mm a one krupne su do oko 30mm dugačke i do 3mm debele.
Osim boje, koja prilikom ribolova predstavlja bitan element, i značajnog izvora visokokvalitetnih belančevina kojima je larva bogata, u njima je i visok sadržaj mravlje kiseline. Ova supstanca u velikoj meri pospešuje varenje a time značajno povećava apetit riba.
Na udicu se kače najčešće 2 ili tri (ređe jedna) ili u kombinaciji sa pinkijem ili belim crvom. Kačenje se vrši isključivo u jednoj tački da bi larva što duže ostala živa na udici, premda to nije presudno, jer se u praksi pokazalo da larva okačena kao mamac na udici retko kada dočeka drugi zabačaj bez da ju je neka riba naciljala kao zalogaj i napala. Kod ribolova na larvu neophodno je koristiti tanke, lake i oštre udice, najbolje crvene boje.