Sito i kofa
Za sito i kofu možemo slobodno reći da spadaju u deo neophodnog pribora. Kofa nam može poslužiti za višestruku namenu. Čak je poželjno imati ne samo jednu nego dve. Ili barem jednu kofu i lavorče. Neki proizvođači sada nude komplete koji se sastoje iz kofe, njenog poklopca koji je ujedno činija sam po sebi i sita. Kofu možemo iskoristiti da do mesta gde ćemo pecati donesemo prihranu, posude sa mamcima, sitan pribor.
Nakon dolaska na mesto, u njoj ćemo umešati našu prihranu. Druga kofa (ili lavorče) nam je potrebno da bi u nju presuli hranu nakon inicijalnog kvašenja a pre prosejavanja. Najčešće su zapremine od 18 litara ali se mogu naći u varijantama od 12 pa sve do 40 litara. Većinom su graduirane (u litrama), što je vrlo bitno kod takmičarskog ribolova, gde je tačno propisano koja količina prihrane je dozvoljena po takmičanju.
Danas mnogi ribolovci više i ne koriste sito, već umesto njega koriste akumulatorske bušilice, koje sa posebnim dodatkom (mikserom) jednako efikasno, čak i znatno brže, vrše isti posao. Oni ribolovci koji nemaju ovakav alat ili jednostavno više vole da mešanje i vlaženje hrane obave ručno, do jednog svi imaju sito.
Ukoliko želimo da nam hrana bude ravnomerno navlažena, prozračna i rastresita, da se u vodi lepo otvara i primamljuje ribu, prosejavanje prihrane je neizostavna stavka u pripremi za ribolov. Time i posedovanje sita postaje gotovo pa neophodno. Retke su one situacije i vrste prihrana kojima nije potrebno prosejavanje nakon inicijalnog kvašenja ili dokvasivanja. U prodaji se najčešće mogu naći sita sa okcima od 4mm i 2mm.
Ova sa krupnijom mrežim koristimo za prosejavanje hrane sa krupnijim partiklama u sebi a ova sa gušćom mrežom za prosejavanje prihrana sitnije granunlacije i kada želimo da dobijemo nešto suvlju i rastresitiju prihranu. Ukoliko greškom previše nakvasimo hranu, višestruko prosejavanje nam može spasiti takvu prihranu (kao i dodavanje zemlje ili još suve mase).
Držači
Držači koje koristimo pri feeder i method ribolovu u stvari predstavljaju zbirnu imenicu nekoliko različitih pojmova koje sve možemo da pobrojimo pod ovim imenom. Tu spadaju sva ona pomagala na koja odlažemo naše fidere u toku ribolova, počev od rod podova, preko tripodova, fider armova, bank stikova do rod restova. Da bi se adekvatno pokrili svi pobrojani elementi, za svaki bi bio potreban zaseban tekst a mi ovaj put nećemo ulaziti u tako detaljnu analizu.
Rod podovi su u feeder tehniku došli iz tzv. modernog šaranskog ribolova. Primenu su našli u method tehnici, pri lovu šarana i drugih krupnih ciprinida ponajviše na stajaćim vodama. Klasični fideraši ih znatno ređe koriste, pre svega zato što su oni pogodniji u slučajevima kada se peca sa dva ili čak tri štapa, što klasični fideraši jako retko čine.
Tripod se znatno češće sreće kod klasičnih fideraša koji love sa jednim ili dva štapa ali ga koriste i oni koji praktikuju metod. Njegova velika prednost je u tome što je prosto nezamenjiv na vrlo strmim i kamenitim obalama, gde podesive nogice mogu da se izbore sa svim neravninama.
Takođe su nezamenjivi na betonskim obalama ili mestima gde je nemoguće u podlogu zabosti bank stik. Kod najvećeg broja modela, nogice se mogu razvući na dosta veliku dužinu tako da se sa tripodom možemo uspešno i efikasno pozicionirati na gotovo svim tipovima obala. Mnogi takmičari ih koriste za odlaganje rezervnih štapova.
Fider arm je od svih držača najsofisticiraniji i koriste ga mahom napredniji fideraši i takmičari. Služi za tzv. pecanje iz ruke, za brzo pecanje. Štap se po zabačaju spušta na držač i sve vreme je ruka na štapu, spremna za kontriranje. Za korišćenje ovaog tipa držača potrebno je imati specijalne stolice, bilo takmičarske platforme bilo fideraške stolice, na čije se nogice montira. Sa nogicom se spajaju u jednoj ili dve tačke, u zavisnosti od tehničkog rešenja proizvođača.
Njihova prednost je to što omogućuje veliku brzinu ribolova i što znatno skraćuju vreme od trenutka zabačaja do postavljanja štapa u „borbeni položaj“. Nedostatak je taj što se bilo koje pomeranje ribolovca u stolici izraženo prenosi na vrh štapa. To je naročito izraženo kod jeftinijih modela, naročito u kombinaciji sa manje kvalitetnim i lakšim stolicama. Ako se to može smatrati nedostatkom, onda je to nemogućnost pecanja sa dva štapa.
Bank stik (Eng.-bank stick) je pojam koji je vrlo teško prevesti, ali se to kod nas prosto zove držač ili teleskopski držač štapa. Najčešće je dvodelni i funkcioniše tako što se zabada u obalu. Teleskopski deo koji se izvlači na svom vrhu ima čauru sa navojem u koji možemo uvrnuti bilo koji model rod resta (Eng.-rod rest) – nosač ili držač štapa.
Napredniji modeli na svom donjem delu, koji se zabada u zemlju, imaju navoj, kojim se lakše zabadaju u tvrdu podlogu. Kvalitetniji su izrađeni od tvrđih materijala i ne krive se. Način fiksiranja teleskopskog dela na određenu visinu je pomoću štipaljke ili navoja. Preporuka je izabrati što stabilnije, a to su oni četvorougaonog poprečnog preseka, debljih zidova i većeg prečnika.
Rod rest je deo držača na koji se neposredno spušta blank. Može biti najrazličitijeg oblika i veličine i stvar je ličnog afiniteta ribolovca za koji će se model odlučiti. Montiraju se i na rod podove i na tripode (one koji imaju u sebi čauru sa navojem) i na fider armove i na bank stikove.
Mogu biti za pojedinačne štapove („V“ oblika za prednji držač i „U“ oblika za zadnji držač) ili za nekoliko štapova (oblik češlja) ili montirani na tzv. „buzz bar“. Za lov krupnih ciprinida, najčešće method tehnikom, imaju jednu stranicu izdignutiju što istovremeno sprečava svlačenje štapa sa držača ali i daje kontru ribi. Oni kvalitetniji (i skuplji) su obloženi Eva penom ili nekim sličnim materijalom da bi se sprečilo grebanje laka na blanku štapa.
Stolica
Načelno bilo koja sedalica se može koristiti za fider ribolov. Međutim, višesatno pecanje sa čestim zabačajima koji moraju biti što precizniji iziskuju korišćenje stolice koja će nam to omogućiti. Tu se izbor stolice za feeder tehniku prilično sužava. Najpre otpadaju neudobne drvene i plastične rasklopive hoklice i stoličice jer su vrlo neudobne a najčešće i nepouzdane.
Sledeće otpadaju tzv. šarandžijske stolice-fotelje, jer su mahom opremljene visokim naslonima i/ili jastukom za glavu i rukonaslonima . One su odlične za dugotrajno sedenje i čekanje udarca ili uživanje uz roštilj ili vatru, ali nam smetaju u aktivnom pecanju i ne omogućavaju da nam svi potrebni rekviziti budu „pod ruku“. Tako se izbor svodi praktično na dve vrste stolica: tzv. takmičarske stolice i fider ribolovu prilagođene, novijeg porekla feeder stolice.
Takmičarske stolice
Prisutne su na tržištu već više decenija i prvi su ih u upotrebu uveli i sebi prilagodili ribolovci i takmičari koji pecaju tehnikom plovak. Praktično su klasične četvoronožne hoklice najpre dobile deblje i jače nogice na koje su kasnije montirane stope protiv upadanja u blato. Istovremeno je i sedalni deo obložen sunđerom ili nekim novijim i modernijim materijalom, presvučen kožom ili njenom imitacijom, ili drugim, na habanje otpornim materijalom.
Zatim su nogice postale podesive po visini radi nivelisanja nagiba pri pecanju na kosim obalama. Na kraju su na te noge dodavani razni dodaci od kojih je gotovo nezamenjiva platforma, tzv. footplate.
Uz pomoć raznih adaptera i dodataka, na ovakvu stolicu se montiraju još i: tacna (na kojoj držimo mamce), činija sa hranom, posuda sa vodom za pranje ruku, prednji držač štapa, zadnji držač štapa, suncobran, suncobran za mamce, ležište za odlaganje štapa dok se skida riba ili mamči udica, puni hranilica,…
Bezbroj je mogućnosti i aksesoara koji se na ovu stolicu montiraju prema potrebama i ukusu ribolovca. Najveći broj modela ispod sedalnog dela poseduju nekoliko fijoka u koji se smešta sav neophodan rezervni pribor (gotovi predvezi, hranilice, sitan pribor, rezervni najlon, …). Prednosti ove stolice su njena udobnost, multifunkcionalnost, lako održavanje i univerzalnost primene. Mane su veliki transportni gabarit, velika težina, a često i cena. Pogodna je za brza pecanja, omiljena je među takmičarima i mlađim ribolovcima.
Fider stolice sa naslonom
Ovo je zapravo hibridna vrsta stolica nastala ukrštanjem prednosti koje ima šaranska stolica sa prednostima koje ima takmičarska stolica. Na tržištu se pojavila nedugo posle omasovljavanja i popularizacije feeder tehnike i sve više proizvođača je ima u svom asortimanu. Neki bi rekli da su to takmičarske stolice sa naslonom a neki da su to šarandžijske stolice sa fider dodacima.
Tako je stvorena stolica koja je udobna za višesatno aktivno pecanje a da nam ne smetaju ni previsok naslon i rukonasloni, da ima podesiv ugao naslona za leđa i da nam je opet sve „pod ruku“. Još jedna značajna razlika u odnosu na takmičarske stolice je da ispod sedalnog dela ne poseduje dodatne pregrade.
Prednosti ove stolice su njena dodatna udobnost, multifunkcionalnost, univerzalnost primene, nešto manja težina u odnosu na takmičarske stolice (postoje izuzeci), nešto niža cena u odnosu na takmičarske stolice (od modela do modela). Mane su joj veći gabarit, komplikovanije održavanje, veći broj tačaka koje mogu vremenom da popuste.
Pri izboru modela bi trebalo uzeti u obzir nekoliko aspekata. Najpre, tu je pitanje prevoznog sredstva tj. prtljažnog prostora. Zatim sama tehnika ribolova: zasigurno je da fideraši koji preferiraju method tehniku, gde ne mora da se zabacije toliko često kao kod klasičnog fider pecanja kaveznim hranilicama nemaju potrebu za nabavkom takmičarske stolice.
Ne smemo zaboraviti ni količinu vremena koje provodimo na pecanju, jer i fizički najpripremljeniji fideraši i takmičari posle višesatnog pecanja sa takmičarske stolice počinju da osećaju umor u leđima. I samo godište ribolovca može da odigra bitnu ulogu. Takmičarska stolica definitivno nije najbolji izbor za fideraše koji su ušli u šestu deceniju života.
Nezaobilazan aspekt je i cena. Ovde nema mnogo filozofije i takođe važi pravilo: kol’ko para – tol’ko i muzike. Bolje je u startu izdvojiti više novca i kupiti kvalitetnu i masivnu stolicu, jer samo takva će vas pouzdano služiti više sezona.
Kupovina jeftinih i nekvalitetnih kamperskih stolica je opravdana isključivo u slučaju kada imate godišnje veliki broj izlazaka na vodu sa kampovanjima a već posedujete neku feeder stolicu, koju nećete rasklapati i koja će vam tokom celokupnog boravka biti u „borbenom položaju“ dok će ova druga služiti za trenutke odmora u hladu, kraj vatre, za kuliranje.
Uz pretpostavku da to već svi znaju, za one eventualne čitaoce koji to ne znaju, dodaci za feeder stolice kao što su ručka za čuvarku, rod rest (držač štapa), tacna, posuda za prihranu, vodu itd. se dodatno kupuju.
Meredov
Tokom poslednje decenije, sve većom popularizacijom feeder i match ribolova (i generalno ribolova finim i osetljivijim priborom) upotreba meredova je je postala gotovo neizostavna.
Ranije su se koristili meredovi koji su mahom bili ili ručno pravljeni ili teleskopski rasklopivi, sa trougaonom rasklopivom „glavom“ i gustom pamučnom mrežicom, prosečnih dužina od 1.5m. Iskustvo je pokazalo da su takvi meredovi potpuno neadekvatni za ove vidove ribolova.
Moderni meredovi koji se najčešće koriste kod fider tehnike sastoje se iz dva odvojiva dela. Prvi deo čini drška (ručka) meredova a drugi deo je takozvana „glava“ meredova (obruč sa mrežicom).
Pošto su fider štapovi najčešće dužine 360 cm (od 300 do 420cm) upotreba meredova dužine 150cm čini ga gotovo potpuno neupotrebljivim. Zbog toga se u fider ribolovu najčešće koriste drške meredova dužine oko 300 centimerata. Drške na svom gornjem kraju imaju ugrađenu čauru sa standardnim navojem (najčešće od 6mm) u koji se uvrće glava meredova.
Glava meredova se izrađuju od lakših materijala, najčešće aluminijuma i sličnih lakih legura. Često se obruč oblaže lakim plutajućim i vodonepropusnim materijalima koji omogućavaju da glava meredova pluta na vodi i ne tone. Materijal od kojih je izrađena mrežica je najčešće neki veštački materijala ili najlon. Pre svega zato što su ovi materijali mnogo otporniji na buđanje i truljenje (u odnosu na pamučne mrežice), ne upijaju vodu te zbog toga mnogo manji otpor pružaju pri provlačenju kroz vodu i podizanju, ne upijaju mirise i na kraju mnogo manja je verovatnoća zakačinjanja i zapetljavanja udice i sistema u njih.
Kupovina kvalitetne i dobro izabrane glave i drške meredova je nešto na čemu ne bi trebalo da štedimo jer to je najčešće jednokratna i višegodišnja investicija. Pri kupovini uvek treba gledati da komponente budu dobro izbalansirane, da glava ne bude preteška u odnosu na rukohvat (ni prevelika), da rukohvat bude izrađen od kvalitetnijih (i modernijih) materijala koji ih čine lakšim a jačim. Nebitno je i stvar je ličnog afiniteta da li ćete se odlučiti za teleskopsku ili tzv. „štek“ ručku (gde se segmenti navlače jedan na drugi).
Bonus savet: mnogim ribolovcima je često dosadno ili „naporno“ da pre svakog pecanja i po njegovom okončanju odvrću i zavrću dugački navoj kojim se glava meredova spaja sa ručkom pa su takvim ribolovcima na raspolaganju tzv. quick release (brzo oslobađajuće) spojnice koje sklapanje i rasklapanje meredova pretvaraju u bukvalno jedan klik!
Čuvarka (i zašto ne)
Na svu sreću i veliku radost svih pravih ljubitelja ribolova i poštovalaca prirode i svojih vodenih „protivnika“, sve je manji broj onih staromodnih ribolovaca koji koriste zastarele i po ribu vrlo opasne žičane čuvarke. Svi smo ih mi u nekom periodu svoje ribolovačke karijere koristili ali ih se velika većina nas već odavno odrekla.
Te relikte prošlih vremena smenile su takozvane „takmičarske čuvarke“ koje su većinom izrađene od veštačkih materijala i mahom su bez čvorova na sebi, da bi što manje povređivale ribu. Izrazito su dugačke, do 4 metra a najkraće varijante su oko 2 metra. Sastoje se iz gornjeg otvora, kojeg čini obruč na kojem se nalazi izbočina sa navojem.
U pitanju je standardni navoj Ø 6mm kojim se čuvarka fiksira na bank stik (eng. bank stick) ili uz pomoć specijalnog adaptera na takmičarsku stolicu ili platformu. Ispod prvog obruča (koji je nešto većeg prečnika od ostalih obruča), na udaljenosti od pola metra se nalazi drugi obruč i tako do samog dna čuvarke, na svakih pola metra se nalazi po jedan obruč.
Ti obruči mogu biti okruglog ili kvadratnog oblika i preporuka je da se izabere kvadratna varijanta, da vodeni tok ili vetar ne bi zanaosio i uvrtao čuvarku dok je u vodi.
Segment mreže koji se nalazi između pretposlednjeg i poslednjeg obruča se razlikuje od ostatka čuvarke, jer je ili mreža tu znatno gušća ili izrađena od drugog, znatno otpornijeg materijala. Na dno mreže se uglavnom montira neko otežanje radi lakšeg zabacivanja i inicijalnog pozicioniranja ovih jako dugačkih čuvarki.
Poželjno je izabrati one koje su izrađene od veštačkih materijala, i to iz dva jako bitna razloga. Prvi je taj, što se one mnogo brže suše od onih izrađenih od pamuka. Svi oni koji su posedovali ovakve čuvarke vrlo dobro znaju koliki problem predstavlja kada se polu vlažna i nedovoljno osušena čuvarka spakuje u svoju torbu i ubaci u gepek automobila. Čuvarke izrađene od plastičnih materijala se znatno brže suše i što je još bitnije – ne upijaju mirise.
Jako je bitno posle svakog ribolova čuvarku isprazniti, detaljno je pregledati, sa nje ukloniti svu vegetaciju i dobro je oprati na licu mest i nekih pola sata do sat vremena pre završetka ribolova maksimalno je razvući na suncu ili vetrovitom mestu, da bi se potpuno osušila. Tek tada je treba spakovati u njenu torbu. Nije zgoreg posle nekoliko korišćenja čuvarku odneti kući i detaljno je oprati čistom vodom pod mlazom tuša ili crevom pod pritiskom.
Ovde bismo hteli da skrenemo pažnju svim našim čitaocima na jedan veliki problem kod korišćenja čuvarke, koji su mnogi ribolovci već uočili i na osnovu čega su brojni evropski ribolovački savezi, udruženja i vlasnici voda samu upotrebu čuvarke ograničili na takmičarski ribolov i na isključivo skupljanje u nju one ribe, koja se planira odneti kući ili konzumirati na licu mesta.
Zašto su to odlučili? Iz nekoliko razloga. Prvi – samo pozicioniranje čuvarke na nekim terenima, ma koliko ona dugačka bila, nije moguće izvesti kako bi trebalo, jer je konfiguracija obale i priobalnog vodenog pojasa takva, da koliko god je daleko zabacili i celu opružili, samo njen mali deo biva potopljen u vodu.
Time se dobija to, da većina upecane ribe biva grupisana u mali deo čuvarke potopljene u vodu, koja je u priobalnom pojasu znatno više temperature od one koja je ribi odgovarajuća, i što ta voda u sebi sadrži nedovoljno kiseonika za optimalno disanje ribe. Pride, ribe su pritisnute jedna drugom, one krupnije prosto gnječe one sitnije, trnovi u perajima ubadaju i ubijaju one sitnije i slabije.
Tako povređena riba brže ugiba, pa time postaje i nepovoljna za konzumaciju ili biva fatalno povređena i više se ne može oporaviti i nakon puštanja na slobodu. Pri tom, sluz sa krljušti i kože se skinula pa time riba postaje izložena parazitima koji je napadaju i polako ubijaju te ostatak života tako puštena riba provede u agoniji.
Drugi problem smo već delom i naveli, a to je međusobno povređivanje riba u čuvarci usled borbe za prostor i kiseonik. Posebno ako u čuvarci imamo različite vrste riba različitih veličina. Ukoliko u čuvarku sa desetak deverika ubacite jednu babušku ili šarana, veoma su male šanse da deverike žive i nepovređene dočekaju trenutak slikanja i puštanja na slobodu.
Zato često na fotografijama punih glava meredova nakon “uspešnog dana” vidimo veliki broj krvavih, izranjavljenih, izbodenih, bezkrljuštnih deverika. I kada se nakon toga glava meredova istrese u vodu da bi se pokazao „sportski duh“, više od pola ulova pluta izvrnuto na površini vode. Da li je to baš neophodno? Ukoliko ste već namerili da ulov pustite, puštajte ga odmah po oslobađanju sa udice.
Suncobran
Suncobran spada u onaj „manje neophodan“ deo fider opreme. Ali je ipak poželjno imati ga kraj sebe, makar u gepeku auta, jer nas može spasti posledica višesatne izloženosti suncu u najtoplijem periodu godine. A u za ribolov najinteresantnijim dobima godine, a to su proleće i jesen, kada su promene vremena u toku dana mnogo češće, može nas zaštititi od kiše. I ne samo nas nego i prihranu i mamce.
Premda, valja istaći, za zaštitu prihrane i mamaca postoje specijalizovani mali suncobrani ili posebno dizajnirani dodaci za sajd trejeve (Eng. – side tray) među pecarošima poznati i pod nazivom tacne. U trenucuma kada sunce nemilosrdno prži, svaki suncobran će nam dobro doći, čak i onaj najjeftiniji. Međutim, on nam neće pružiti gotovo nikakvu zaštitu od štetnog UV zračenja.
U ponudi postoje brojni (skuplji!) modeli koji ma je materijal presvučen posebnim gumiranim slojem koji je i vodonepropustan a istovremeno i otporan na UV zrake. I ovde važi pravilo – „kol‘ko para, tol‘ko muzike“ pa će oni kvalitetniji, sa jačom konstrukcijom, većeg prečnika i boljim materijalom platna koštati koliko i osrednje skup feeder štap.
Ali, uzmite u obzir da je to jednokratna i višegodišnja investicija i da je ipak vezana za zaštitu zdravlja, koje, složićete se – nema cenu!