Mnoge naše kolege imaju običaj da pecaju tokom cele zime, ukoliko im to vremenski uslovi dozvole. Većina fideraša ipak otvara sezonu na kraju zime i samom početku proleća. Dugački zimski, pecanjem posni period i prvi sunčani i malo topliji dani često znaju da izmame ne mali broj pecaroša na obale. I tada najčešće čujemo komentare tipa “još je voda previše hladna” ili “nije se još aktivirala riba” i tome slično. Samo jedan manji broj fideraša ove izlaske završavaju sa gotovo istim uspehom kao one u špicu sezone. U čemu je caka i šta to oni čine drugačije od većine ribolovaca, pokušaćemo da odgovorimo u ovom tekstu.
Izbor mesta
Od svih izbora koje ribolovac treba da napravi u ovom periodu sezone, izbor mesta je najbitnija stavka. Džaba i najbolja prihrana i mamci, džaba i najadekvatniji pribor, ukoliko izaberemo pogrešno mesto. Da bismo izabrali dobro mesto, neophodno je da znamo navike i ponašanje riba u ovo doba godine. Najhladni period godine, fiderašima ciljane vrste riba provode pretežno ukrtožene u dubljim delovima vode, sa sporijim vodenim tokom. To čine sa ciljem maksimalne uštede energetskih rezervi, nakupljenih na kraju sezone, pred početak zime. Čim prođu zimski mrazevi, riba počinje instinktivno da oseća potrebu za hranom i da polako napušta svoja zimska staništa krećući se ka lokacijama gde može da dođe do hrane.
Zato, najbolji savet za izbor mesta je da se ode na neku lokaciju koju poznajemo, gde znamo tačno mesto gde je dubina i potencijalni zimovnik i gde možemo da pretpostavimo zonu tzv. “ribljih staza” kojom se one kreću prema izvorištima hrane. Ukoliko nas put nanese na neko mesto kojem ne poznajemo konfiguraciju dna i ne znamo tačno gde bi mogli da očekujemo lokacije sa većom dubinom, potrebno je da osmatranjem obale i vodene površine pretpostavimo gde se takva mesta nalaze.
Nakon toga je neophodno da te pretpostavke potvrdimo sondiranjem dna. Na tekućim vodama su to manji zalivi i pojasevi vode iza spoljašnjih delova krivine, gde voda “vrti”. Unutar tako nastalih “jezeraca” sa nešto mirnijom vodom najčešće možemo da utvrdimo da je i dubina veće od okolnog terena a voda sporija, pa to predstavlja idealnu poziciju da pokušamo da plasiramo mamac.
Na stajaćim vodama je to malo teže ustanoviti, jer je dno mahom ujednačene dubine, pa bi ribu trebalo da potražimo bliže podvodnim zaklonima, pojasevima trave ili u delovima dalje od obale, gde je dubina veća.
Iza pilona mostova ili uz vertikalnu obalu, gde je usled trenja voda nešto sporija, takođe su pozicije na kojima bismo trebali da okušamo sreću. Takođe, prisustvo ptica koje se hrane ribom takođe može da bude pokazatelj gde se riba nalazi. Naravno, poželjno je i praćenje površinske aktivnosti ribe, koja je odličan pokazatelj da je riba aktivna i na kojoj daljini se trenutno nalazi.
U svakom slučaju, za koje god mesto da se odlučimo, ukoliko nakon otprilike sat vremena ribolova nemamo ni najmanji titraj špica štapa, bolje je probati naći drugo mesto nego provesti ostatak dana na istoj lokaciji razbijajući glavu o tome gde grešimo? Prosto, najverovatnije da na tom mestu trenutno iz nekog razloga nema ribe.
Izbor prihrane i mamaca
Izbor (i priprema) prihrane je drugi najbitniji i najkomplikovaniji izbor, nakon izbora mesta, koji treba da napravimo. Izbor mamaca je daleko lakši.
Što se hrane i prihranjivanja tiče, neko opšte pravilo koje važi za pecanje u zimskim uslovima je da prihrana treba da bude na bazi ribljeg brašna, tamnije boje i da se sporije otvara.
Riblje brašno je bogato belančevinama i proteinima te predstavlja atraktor koji ribu asocira na “mesni zalogaj”. A takav zalogaj ribi garantuje veću energetsku vrednost i time duži period tokom kojeg ne mora ponovo da traži hranu. Ove prihrane na pakovanjima nose oznake koje ukazuju da u sastavu imaju proizvode životinjskog porekla (školjke, riblje brašno, mekušce – squid, octopus,…) i pretežno su ljudskom nosu vrlo neprijatnog mirisa.
Ove hrane najčešće su i tamne boje (crne, tamno crvene/bordo ili tamnije braon ili zelene boje). Ovo stoga što je tokom zimskih meseci voda znatno sporija (hladna voda je gušća od tople pa je i njeno kretanje usporenije), niži je vodostaj i bistrija je nego u vreme visokih jesenjih ili prolećnih vodostaja. U ovakvim uslovima tamne prihrane ne odudaraju u znatnoj meri od boje dna i kod ribe ne izazivaju dodatnu sumnju.
Pošto je aktivnost ribe u hladnoj vodi minimalna, ne možemo da očekujemo udarce i pipkanja odmah po zabačaju. Dinamiku zabačaja zato treba prilagoditi dinamici ribe i spoljašnjim uslovima. U praksi to znači da ukoliko nemamo trzaje, sistem treba da držimo zabačen barem 5 a maksimalno nekih 15-ak minuta. Za to vreme bi hrana trebala da se konstantno otpušta i da nakon nekih 10 minuta hranilica bude prazna. To je za praškaste hrane prilično dugačak vremenski period, naročito u tekućicama, te je zbog toga neophodno umešati prihranu malo vlažnije.
Još jedna bitna napomena je da zimi možemo potpuno da izbacimo upotrebu zemlje, osim ako nam to neki specifični uslovi baš ne diktiraju.
Izbor mamaca za ove uslove je možda i najlakše pitanje od svih. Isključivo meso! Živi crvi, mrtvi crvi, pinki i gliste. Veličinu mamca prilagođavamo veličini udice, što konkretno znači da ćemo najčešće pecati na jednog ili maksimalno dva crva ili kombinaciju jednog crva i jednog pinkija. Veći mamci mogu biti samo kontraproduktivni u ovim uslovima.
Izbor pribora
Kao što smo već napomenuli, riba je zimi delimično ili skoro potpuno neaktivna jer teži da sačuva maksimalnu količinu nagomilane energije pa je i svoje životne potrebe i aktivnosti svela na minimum. Zbog toga bi se moglo reći da nije u kondiciji tokom zimskih meseci. Imajući to na umu, pribor treba da prilagodimo takvim okolnostima.
To konkretno znači da štapovi mogu da budu Medium Heavy ili Medium (ukoliko pecamo na većim tekućicama) ali sa izabranim najosetljivijim (najmekšim) vrhom, zatim Light, Ultra Light ili pikeri, ukoliko pecamo bodorku i sitniju belu ribu na nekoj stajaćici.
Osnovni najlon ne bi trebao da bude promera većeg od 0.18, osim ako nemamo potrebu za izuzetno dalekim zabačajima. Zbog naglašeno finog uzimanja maca a što efikasnije detekcije pipkanja preporučljiva je upotreba upredene strune kao osnovnog najlona.
Ovde je važno napomenuti da nju možemo da koristimo samo ukoliko je temperatura vazduha viša od 0°- 4°C, jer ispod te temperature voda ledi, a upredenica natopljena vodom će postati neupotrebljiva.
Koliko je debljina osnovnog najlona manje bitna za efikasnost pecanja, toliko je upotreba odgovarajuće debljine predveza presudna. Često puta razlika od samo 0.02mm čini razliku između uspešnog dana i dana provedenog bez i titraja vrha. Zato je potrebno da kod sebe imamo više različitih debljina predveza i da u toku ribolova eksperimentišemo i sa debljinom i sa dužinom predveza.
Neko opšte pravilo je da je 0.14mm gornja granica iznad koje u hladnoj vodi nema smisla ići a da je 0.12 ili 0.10mm neka optimalna debljina za većinu naših voda i riba koje možemo na njima da ulovimo tokom zime i ranog proleća. Kako se voda zagreva i aktivnost ribe se povećava, tako možemo da podebljavamo predveze. Sa dužinom predveza takođe treba eksperimentisata u toku samog ribolova. Najbolje je započeti sa dužinom od nekih 50-ak centimetara a zatim po potrebi produživati ili skraćivati ga.
Pored debljine predveza, od presudnog značaja je i veličina udice. Predvez i udica čine jednu celinu i ta celina je onaj element našeg sistema koji dolazi u neposredan kontakt sa ribom. U uslovima kada nema puno konkurencije, kada riba nije željna da prevaljuje velike distance za zalogajem i kada joj zalogaj mora biti gotovo idealno serviran, veličina udice igra jednu od ključnih uloga. Zbog već pomenutih okolnosti, zalogaj mora biti što manje sumnjiv a privlačan. To možemo postići isključivo ako koristimo udice koje mogu da se sakriju u mamac koji nije sumnjiv. A mamac koji nije sumnjiv je onaj koji deluje najprirodnije.
Složićete se da grozd od 5 crvića koji se svi u jednoj tački dodiruju i neprirodno lelujaju nije baš idealna opcija za sumnjičavu ribu. Zato je jedan crvić koji je tik pod kožu proboden maleckom, laganom, neuočljivom udicom nešto što budi mnogo manje sumnje. I to je ono kako bi idealna udica za ove uslove trebala da izgleda. Mala, laka i nevidljiva. Velika, debela, teška kovanica bi trebala da sačeka leto.
Taktika
Već više puta smo naglasili da se riba u ovim uslovima (zimskim) hrani minimalno ili skoro nimalo i da tek dolaskom prvih toplijih dana počinje da se koliko toliko aktivira. Imajući to na umu, taktiku ribolova moramo da prilagodimo ovakvim uslovima. Konkretno, to znači da početno hranjenje možemo potpuno da izostavimo. Ono što eventualno možemo da uradimo je da hranilicom kojom ćemo pecati izbacimo 2-3-4 punjenja i sistem zadržimo u vodi taman toliko da hrana ispadne na samom dnu. Već nakon toga možemo da započnemo pecanje.
U hranu treba ubaciti minimalno partikli, konkretno mrtvih crva ili seckanih glisti. I to u količinama od samo nekoliko komada po hranilici. Ni u kom slučaju ne želimo da zasitimo ribu koja bi eventualno došla na naše hranilište ili da dođemo u situaciju da se na hranilištu nalazi više poželjnih sastojaka nego na našoj udici.
Nikad ne smemo smetnuti sa uma da je uloga hrane da privuče ribu a da joj zalogaj bude ono što se nalazi na udici. Naravno, u slučaju da nam na hranilište dođe jato riba koje se bore za svaki zalogaj, u cilju zadržavanja jata na mestu, količinu partikli u hrani možemo da povećamo, ali sa velikom dozom opreza.
U tim uslovima će i dinamiku zabacivanja diktirati dinamika uzimanja mamca. Ukoliko su pipkanja retka i jako suptilna, trebalo bi da razmišljamo u smeru dodatnog smanjivanja veličine udice, utanjivanja predveza, smanjenja mamca. Ribi treba dati vremena da detaljno osmotri mamac, da se uveri da joj ne preti nikakva opasnost pa zato sa kontrom ne treba žuriti. U uslovima kada je riba letargična, dinamika zabacivanja na 10-15 minuta je sasvim odgovarajući pristup.
Rezime
U ovakvim uslovima, naročito kada nismo u mogućnosti da detaljno i precizno lociramo gde se riba nalazi, nije loša ideja da ribolov započnemo sa dva štapa, na koje ćemo montirati različite sisteme i različite mamce i koje ćemo zabaciti na dve različite daljine. Kada ustanovimo gde nam se javlja riba, fokusiraćemo se na to mesto i nastaviti ribolov sa jednim štapom.
Ukoliko sumnjamo da nam hrana pravi problem i da je ona uzrok da riba ne dolazi na hranilište, možemo da probamo da jednoj količini umešane prihrane dodamo malo lake zemlje, koja će u vodi da pravi oblak. Ovo može da proizvede značajne promene, naročito u izrazito bistroj i nešto plićoj vodi.
Takođe, ukoliko nakon nekog vremena izostane bilo kakva aktivnost ribe, određenoj (nikako ne celoj) količini prihrane možemo da dodamo neku aromu (bilo tečnu, bilo praškastu) i pokušamo na taj način da izazovemo ribu da počne da se hrani. Ukoliko kod sebe imamo više različitiv vrsta aroma, pokušajte najpre sa tzv. začinskim (med, vanila, cimet, čokolada,…) a ako to ne da rezultate onda preći na voćne (jagoda, malina, pomorandža,…)
Ukoliko ništa od navedenog ne da rezultate, realno je zaključiti da nismo dobro pretpostavili potencijalnu lokaciju koja na sebi sadrži ribu. Zato treba da budemo spremni da posle određenog vremena (maksimalno sat – sat ipo) promenimo mesto. Sa količinom pribora koju danas svaki prosečan fideraš nosi sa sobom, to predstavlja pravi mali izazov, ali nam ponekad premeštanje od samo nekoliko desetina metara može pretvoriti neuspešan dan u vrlo uspešan.
Na tekućicama bi preporuka bila da se premeštamo nizvodno od mesta gde smo već pecali. Za stajaćice je već malo teže dati konkretan savet, ali ukoliko smo u mogućnosti, trebalo bi pre napuštanja prve lokacije isprobati sa pecanjem na celom pojasu koji nam je dostupan – od zabacivanja potpuno uz obalu npr. levo od nas, levo ukoso, direktno ispred sebe, daleko direktno ispred sebe, pa redom sve do krajnje desnog priobalnog pojasa. Tek kada pokrijemo celu “lepezu” i nemamo nikakvo dešavanje, treba razmišljati o promeni mesta.
U ovim uslovima moramo biti mnogo uporniji nego leti i mnogo pažljiviji i pri izboru lokacije i pribora ali i pri praćenju titraja vrha štapa, jer sada ne možemo očekivati udarce koji nam svlače štap sa držača već najčešće možemo da očekujemo samo sitna podrhtavanja vrha.