Sondiranje i klipovanje su u feeder ribolovu dve fundamentalne i neizostavne radnje. Bez dobrog sondiranja nema dobrog pecanja! Bez klipovanja nema preciznog pecanja i hranjenja. Bez preciznog hranjenja, hranjenje je gotovo besmisleno. Slikovito rečeno, upravo su toliko ove dve radnje neophodne u feeder ribolovu. Mnoge kolege, međutim, sondiranje preskaču kao nešto što nije neophodno, kao nešto što im oduzima suviše vremena ili kao nešto što nije presudno za uspešan ribolov. Ništa nije dalje od istine.
Sondiranje
Sondiranje je postupak kojim utvrđujemo kakva je konfiguracija dna i koja je dubina na kojoj ćemo pecati. Sondiranjem možemo da ustanovimo da li na dnu postoje prepreke, kakav je sloj kojim je dno pokriveno, da li postoje prelazi sa veće na manju dubinu. Ukoliko imamo makar osnovna predznanja o ponašanju i ishrani ciljane riblje vrste, informacije koje dobijemo sondiranjem dna nam mogu biti presudne za izbor lokacije gde ćemo formirati hranilište i plasirati mamac.
Za sondiranje dna nam može poslužiti bilo kakav štap, čak i onaj kojim ćemo pecati. Treba, međutim, istaći da se najbolji rezultati i “najpreciznije očitavanje” situacije na dnu dobijaju ukoliko za sondiranje koristimo nešto kruće (oštrije) štapove i kada na mašinici imamo namotanu upredenicu. Usled nedostatka memorije i istegljivosti, ona mnogo bole prenosi na vrh štapa informacije sa dna.
Na kraj upredenice (ili najlona) se montira posebno olovo za sondiranje dna. Ukoliko nemamo takvo olovo, sasvim dobar posao će nam odraditi i piker olova. Sam proces sondiranja obavljamo tako što zabacujemo “sondu” na daljinu i poziciju gde smo zamislili da pecamo. Treba uzeti u obzir i činjenicu da nije isto zabacivati piker olovce od 30g sa upredenicom i oštrim štapom kao i zabacivanje 30-40g teške hranilice pune hrane tokom nekoliko sati na određenu daljinu. Zato daljinu zabačaja pri sondiranju treba odrediti uzevši u obzir i te činjenice.
Kada piker olovo (sonda) padne na površinu vode, poželjno je da odmah preklopimo špulnu i time sprečimo dalje oticanje najlona i počeno da brojimo u sebi. Ukoliko znamo podatak da 30g olovce tone brzinom od približno 1m u sekundi, moći ćemo na taj način okvirno da odredimo dubinu na kojoj se trenutno nalazimo. Na primer, 4 sekunde tonjenja do trenutka udarca olova na dno bi značile da je približna dubina oko 4 metra.
Kada sonda padne na dno, bez okretanja ručice na mašinici, sa nisko postavljenim vrhom štapa počećemo da povlačimo sondu ka nama. Kada dođemo do položaja gde je vrh štapa u odnosu na obalu nekih 45°, štap ćemo polako vraćati u položaj paralelan sa vodom i još malo unapred, opet do 45° u odnosu na naš položaj, istovremeno kupeći mašinicom ostatak najlona. Pri tom pokretu najlon sve vreme treba da je zategnut, ali tako da ne pomeramo sondu na dnu.
Dakle, sondu pomeramo isključivo pomeranjem štapa unazad a najlon skupljamo dok štap vraćamo. Ovaj postupak ponavljamo sve dok sonda ne napusti područje na kojem želimo ili planiramo da pecamo. Nakon toga je ponovo zabacujemo, ovaj put ili malo dalje ili levlje ili dešnje, sve dok ne budemo u mogućnosti da u glavi vizuelizujemo mapu sa približnim izgledom dna na određenom području na kojem planiramo da pecamo.
Za efikasno sondiranje i precizno utvrđivanje šta se nalazi na dnu potrebno je određeno vreme. U smislu vremena koje treba da provedemo sondirajući konkretno mesto kao i vremena koje je potrebno da se nauči razlikovati šta se nalazi na samom dnu na osnovu otpora koji osetimo na vrhu štapa. Različite podloge nam šalju različite signale ka vrhu štapa i njih je potrebno umeti raspoznati.
Tako na primer, blago zapinjanje i otpuštanje može predstavljati mulj ili pesak, sitno i konstantno “kuckanje” da je na dnu šljunak ili školjke, teško zapinjanje može da predstavlja zakačaljku, vegetaciju ili prelazak sa dubljeg pojasa na pliću kaskadu/plato i tako dalje.
Bitno je da sondiranje obavimo temeljito, ne štedeći vreme, jer svaka mikrolokacija koja odudara od ujednačene, ravnomerne konfiguracije dna, može predstavljati potencijalnu poziciju koja daje ribu. Kada se u glavi formira slika terena i kada na osnovu podataka izaberemo tačku koju ćemo da gađamo tokom zabacivanja, najbolje je još nekoliko puta sondu prevući metar-dva iza, ispred i levo i desno od te lokacije da bismo bili sasvim sigurni da ćemo tu bezbedno moći da plasiramo hranilicu i mamac.
Kada smo odredili tu lokaciju, potrebno je da sednemo u stolicu, zabacimo na tu tačku onako kako ćemo tog dana zabacivati i to je trenutak kada treba da se klipuje najlon.
Klipovanje
Precizno zabacivanje i hranjenje “u tačku” je nemoguće izvesti bez klipovanja. Time određujemo na koju daljinu će po zabačaju leteti naš sistem i na taj način omogućiti da on uvek pada na istu daljinu. Klips ili klip (Eng. – line clip) se nalazi u ulegnuću na spoljnom delu špulne i ispod njega se provlači najlon. Može biti trouglast (oblika trzalice za gitaru) ili okrugao, izrađen od plastike ili metala. Trouglasti plastični klipsevi nisu toliko dobri kao okrugli metalni, jer mogu dovesti do oštećenja najlona.
Neki kvalitetniji i noviji modeli mašinica imaju i oprugicu ugrađenu sa unutrašnje strane klipsa, zarad smanjenja trzaja tokom dostizanja željene daljine zabačaja. Poslednjih nekoliko godina su se u prodaji pojavile mašinice sa drugim tehničkim rešenjima klipsa, kao i modeli sa dva klipsa.
Važno je napomenuti da se klipovanje sa lajn klipom koristi u uslovima kada pecamo iz ruke (štap položen na držač i oslonjen na stolicu, zadnji držač ili nogu ribolovca) i kada pecamo sitniju ribu. Međutim, ukoliko pecamo method feeder, ili kada očekujemo krupnu ribu, koja u prvom naletu može da nam odvuče i nekoliko desetina metara najlona, upotreba line klipa se ni u kom slučaju ne preporučuje.
U ovim slučajevima, a zarad postizanja iste daljine pri svakom zabačaju, kao obeleživač daljine zabačaja se koriste ili specijalni markeri/flomasteri, kojima se nakon zabačaja obeleži privih 30-50cm najlona do mašinice ili razni drugi obeleživači, poput feeder gume ili šarenog konca koji se vezuju na osnovni najlon tik iznad mašinice (naravno, posle zabačaja).
Često nam se u ribolovu može desiti da dok lovimo belu ribu na udicu dobijemo šarana ili mrenu pa ćemo biti u situaciji da moramo brzo da odklipujemo sistem da ne bi došlo do kidanja predveza ili osnovnog najlona. Upravo zbog ovih situacija je bolje da nam mašinica poseduje okrugli metalni klips.
Međutim, i pored sve veštine i spretnosti, nekada će nam se desiti da ne uspemo na vreme da rasklipujemo i doživećemo kidanje. Postavlja se pitanje, kako onda da po ponovnom vezivanju sistema uspemo da se vratimo na isto mesto, na naše već formirano hranilište.
Da bi smo to mogli da postignemo, neophodno je na početku pecanja negde na obali da zabodemo dva bank stika ili za to posebno izrađene tzv. measuring sticks. Bank stikove možemo da zabodemo na rastojanju od npr. 3m. Za određivanje rastojanja od 3m možemo da koristimo dršku od meredova, jer su moderne drške najčešće te dužine. Nakon izvršenog sondiranja i klipovanja (na početku pecanja), na jedan bank stik navučemo hranilicu, otvorimo preklopnik špulne i počnemo u krug da namotavamo najlon oko bank stikova, sve dok ne dođemo do tačke gde smo zaklipovali.
Na taj način ne samo da ćemo tačno znati na kojoj daljini pecamo, već ćemo se i nakon eventualnog kidanja i ponovnog vezivanja sistema moći vratiti na istu poziciju.
Za efikasno sondiranje, klipovanje i odmeravanje daljine nam u proseku ne treba više od 15-20 minuta. To uopšte nije mnogo vremena u odnosu na ono koje potencijalno možemo da izgubimo vezujući bezbrojne sisteme koje bismo iskidali ukoliko pecamo na mestu punom zakački. Da ni ne spominjemo momenat gde ceo dan provedemo hraneći i pecajući na potpuno pogrešnom mestu, npr. punom vodenog rastinja gde ni našu prihranu ni mamce ribe neće moći da primete.
Zato nemojte žaliti vreme na precizno sondiranje i ako je potrebno zabacite i 50 ili čak 100 puta ako niste sigurni i “osluškujte” šta vam signalizira vrh štapa, jer vreme uloženo u sondiranje će vam se višestruko isplatiti kroz vreme provedeno u bezbrižnom i uspešnom pecanju.
Bonus savet
Osim neophodnog klipovanja, zarad postizanja maksimalne preciznosti kod zabačaja, potrebno je da na suprotnoj obali izaberemo orijentir koji ćemo da nišanimo. Taj orijentir treba da je neki fiksni objekat (kuća, bandera, drvo, žbun,…), nikako neki takav koji u sred pecanja može da “ode”, kao npr. parkiran auto, čamac i sl.
Ovo je naročito bitno na stajaćim vodama, gde vodena struja neće usled zabacivanja na istu daljinu napraviti svojevrstan trag/stazu hrane, kao što će se desiti na tekućim vodama.