U ribolovu feeder tehnikom, kada se govori o mamcima, nekako nam najčešće na pamet padaju crvići, bilo živi bilo mrtvi ili kao kasteri, pinkići i gliste. U poslednje vreme su jako popularni postali i vafteri. I to je uglavnom ono što bi se podvelo pod mamce za klasičan feeder. Kod method tehnike u obzir dolaze još i boile i pelete i razne kombinacije sa podizačima. Međutim, osim ovih pobrojanih mamaca, pretežno životinjskog porekla, postoje i mamci od raznih testa koji su ne samo jednako efikasni, već ponekad i neuporedivo efikasniji u lovu određenih vrsta. Čak i pri selekciji krupnijih jedinki iste vrste, mamci od testa umeju da odigraju ključnu ulogu.
Hleb
Nekada je hleb bio neizostavan mamac u lovu šarana, babuške, deverike, zlatnog karaša i linjaka.
Stariji ribolovci pamte da je bilo dovoljan jedan štap sa guščijim perom kao plovkom i vekna hleba pod miškom i zagarantovano uspešno pecanje je bilo na vidiku. Danas je hleb kao mamac ostao aktuelan uglavnom samo kod ribolovaca koji pecaju na plovak i to najčešće na vodama mrenskog regiona, gde se na hleb pecaju plotica, skobalj, šljivar/nosara i poneka mrena.
Hleb se u feeder tehnici, na žalost, ređe ili skoro uopšte ne koristi. Fideraši to nekorišćenje hleba obrazlažu sa nekoliko argumenata, od kojih su najčešći da se hleb suviše kratko zadržava na udici, da upotreba hleba iziskuje posebne udice koje slabije kače ribu kada se sistem plasira kao klasičan feeder sistem, da na hleb dolazi sitna riba koja dosađuje a ne može da proguta mamac itd. Ponešto od ovoga ima utemeljenje u realnosti, ali se sve to može prevazići.
Pogotovu ako se uzme u obzir da postoje periodi godine, čak i periodi dana, kada riba prosto ne pokazuje nikakvo interesovanje za crve, glistu ili druge kombinacije mesnih mamaca ali prosto „poludi“ za hlebom.
Najefikasnija varijanta upotrebe hleba kao feeder mamca je korišćenje prethodno isečenih kockica od korice hleba. Kockice se seku kada je hleb još svež (zbog mrvljenja sredine) i najbolje je to raditi ili vrlo tankim i oštrim nožem ili makazama. Najpre se sa vekne hleba odseče njegov donji, ravni deo, debljine oko 1 – 1,5cm. Nakon toga se seku kockice dimenzija 1 x 1cm ili veće, u zavisnosti kolike ćemo udice da koristimo.
Te kockice se mogu odložiti u kesu od zamrzivača, poprskati nekom praškastom aromom, dobro zatvoriti prethodno naduvanu kesu i promućkati. Takvu kesicu je poželjno staviti u zamrzivač na dan ili dva, nakon čega se tako tretiran hleb znatno duže zadržava na udici od netom sečenog.
Isečena kockica korice hleba, probodena najpre koz unutrašnji, mekši deo, navuče se cela na udicu, tako da joj korica ostaje okrenuta ka vrhu udice, nakon čega se povlači na dole da udica još jednom probode kockicu, ovaj put kroz koricu.
Ovako montirana kockica stoji znatno duže na udici nego da je samo jednom probodena. Preostali deo sredine uz koricu u vodi bubri, ispušta mirisni oblak i neodoljiv je zalogaj deverikama, babuškama ali i šaranu. Poželjno je koristiti udice nešto dužeg vrata jer se mamac znatno lakše montira na njih.
U ponudi radnji sa ribolovnim priborom i mamcima postoje i specijalni hlebovi namenjeni ribolovu. To su isušeni hlebovi koji se pre upotrebe moraju nakvasiti i onda se od njih formira mamac.
Pen Šaja hleb Eagle Eye hleb
Neki ribolovci skloniji eksperimentisanju, za izradu mamaca od hleba koriste zumbu, čijim korišćenjem dobijaju kuglice hleba, koje se montiraju ili na sistem sa dlakom ili direktno na udicu.
Za korišćenje ruže od sredine hleba postoje i specijalizovane udice, koje na svom vratu imaju malu oprugu, nalik opruzi iz upaljača, koje omogućavaju duže ostajanje hlebne ruže na udici.
Hleb se kao mamac i kao prihrana može koristiti i u vidu valjka/paste. Potrebno je ili samo sredinu ili isečene kriške hleba nakvasiti i mesiti ih dok se ne dobije konzistentna masa. Od ovakve mase se formiraju kuglice ili valjčići u obliku crvića, koji znatno duže mogu stajati na udici od ruže ili korice hleba.
Hlebom se jednako efikasno može loviti i na vodama šaranskog regiona i na vodama mrenskog regiona, gde se često smatra mamcem broj jedan.
Valjak/kulja/nokla
Dobri stari valjak je nekada bio neizostavan mamac u asortimanu mamaca svakog ribolovca koji je ciljano išao u lov na šarana ili krupnu babušku. Danas ga, međutim, koriste samo naše starije kolege i to pre svega kao prihranu, kojom pune svoje spiralne hranilice. Međutim, valjak bi trebao da se nađe kao opcionalni mamac u arsenalu svakog feeder ribolovca. Pre svega zbog ne malog broja situacija na vodi, kada riba ne pokazuje interesovanje za bilo koji mamac životinjskog porekla.
To su pre svega periodi godine sa nešto višom temperaturom vode, kada ribi nije neophodna visokokalorična hrana bogata belančevinama i proteinima, već je u potrazi za nekim mirisnim, ukusnim i lako svarljivim zalogajem.
U tom slučaju valjak ima veliku prednost u odnosu na hleb, jer je:
- dugotrajniji na udici
- manje privlačan sitnim ribama i znatno otporniji na njihova čapkanja
- veća je paleta mogućnosti aromatizovanja
- brže tone
Valjak je zbirna imenica mamca koji se prave od različitih vrsta i međusobnih razmera brašna. Najčešća kombinacija su kukuruzno i pšenično brašno, ali mnogi ribolovci u svojim „tajnim receptima“ koriste i raženo, ječmeno, sojino, riblje i neka druga brašna.
Različitim kombinacijama se dobijaju manje ili više žilavi mamci, bolji ili lošiji nosači aroma, bolji ili slabiji emiteri oblaka, nosioci sitnijih ili krupniji granulica itd. Međutim, najčešća je kombinacija od 2/3 kukuruznog i 1/3 pšeničnog brašna.
Suvo umešanoj masi se može dodati i neka aroma (vanilin šećer iz kesice, narendani muskatni orah, mleveni anis, aleva paprika, beli luk u prahu, …) pa se toj masi postepeno dodaje voda i mesi se, dok se ne dobije čvrsta i elastična masa koja se ne lepi za ruke.
Ta masa se može koristiti već tako, ali se može i ubaciti u kipuću vodu i sačekati da ispliva na površinu, nakon čega postaje još elastičnija, tvrđa i otpornija na udici. Dodavanjem živog jajeta u suvu smesu se dobija masa još žilavije konzistencije. Varijanti i kombinacija je bezbroj i stvar je ličnog afiniteta i iskustva sa određene vode koja je kombinacija najbolja i najefikasnija.
Na valjak se može loviti sva riba iz porodice ciprinida, pretežno vrste iz voda šaranskog regiona. Na vodama mrenskog regiona se nije pokazao toliko efikasan.
Boltuška
Pre nekoliko godina je putem interneta kod nas stigao ovaj mamac, inače izuzetno popularan u zemljama bivšeg SSSR-a. Boltuška se pravi od pšeničnog griza, kojem se dodaje voda i uz mešanje od 15-ak minuta se dobija vrlo elastična masa.
Tako dobijena masa se „pakuje“ u špric i iz njega se nanosi na udicu uz postepeno istiskivanje i istovremeno obmotavanje oko vrata i vrha udice. Vrlo je efikasan mamac za svu belu ribu, naročito babušku, kao i za šarana.
Idealna konzistencija Boltuška na udici
Prilikom pripreme se u masu može dodati i neka tečna aroma ili boja.
Katiš
Katiš je kod nas takođe stigao iz Rusije ali nije toliko zaživeo među fiderašima. Ponajviše se koristi u method tehnici a formom i strukturalno najviše podseća na boilu. Izrađuje se od raznih kombinacija i mešavina griza, jajeta, kukuruznog i pšeničnog brašna, sa primesama aroma i boja. Formirane kuglice se mogu kuvati pa sušiti u rerni ili samo sušiti na vazduhu.
Mogu biti tonuće, neutralne i plivajuće. Na udicu se kače direktno ili pomoći dlake ili preko končića koji se kroz njih provlači pre sušenja ili zapecanja u rerni.
Osim pomenutih postoje još brojni mamci na bazi testa izrađeni od različitih kombinacija i vrsti brašna i drugih mlevenih ili drobljenih žitarica. Slični ovim mamcima po načinu montaže i ponašanju na udici su i razne ekstrudirane žitarice, najčešće kukuruz i pirinač. Najviše se koriste kada želimo da odignemo mamac od dna ili kada želimo da izbegnemo peša ili cverglana na udici.