Pored osnovnih ciljanih vrsta svakog fideraša, postoje još neke vrste koje se često nađu na našim udicama, a koje nisu baš uvek baš ciljane ribe. To su pre svega bodorka, šljivar (nosara), kesega, crnooka deverika, plotica, protfiš i još neke lokalne i ređe vrste. Osim njih, na udice nam često dolaze i neželjene vrste, među kojima su najčešće cvrglan, peš, sunčica i kaugler. O nekim od ovih invazivnih i alohtonih vrsta će biti više reči u posebnom tekstu, sa akcentom na metode njihovog izbegavanja.
Bodorka (Lat. Rutilus Rutilus)
Bodorka je među ribolovcima poznata još i pod nazivima žutooka, zlatooka, crvenooka, platika itd. Spada u porodicu ciprinida i jedna je od najrasprostranjenijih slatkovodnih riba dunavskog sliva. Izuzetno je prilagodljiva raznovrsnim sredinama i životnim okruženjima, te se u Evropi može pronaći od krajnjeg severa, preko Britanskog ostrva sve do juga Španije i na istok sve do iza Kavkaza.
Može da živi u skoro svim slatkim vodama, bilo stajaćim ili tekućim i jedino je ne pronalazimo u gornjim tokovima brzih planinskih reka i potoka. U donjem pastrmskom regionu se već može pronaći a čak je ima i u određenim bočatim vodama (mestima gde se rečne delte sreću sa slanom, morskom vodom).
Ipak, najbolje se oseća i tu je ujedno i njena populacija najbrojnija, u mirnim i sporotekućim vodama sa puno priobalnog i podvodnog rastinja. Tu je nalazimo u velikim jatima gde deli habitat i izvore hrane sa drugim sebi sličnim vrstama iz porodice ciprinida, sa kojima se često i ukršta. Osim ovakvih lokaliteta, voli i vode sa tvrdim dnom, gde voda nanosi i taloži njenu prirodnu hranu, a to su larve insekata, razni mekušci i beskičmenjaci. Osim hrane životinjskog porekla, bodorka u ishrani koristi i hranu biljnog porekla: mlade izdanke, otpatke, alge, podvodnu mahovinu, itd.
U proleće možemo da je lociramo bliže obali i u tekućim i u stajaćim vodama. Ukoliko ima za to mogućnosti, iz glavnih tokova će radije migirati u mrtvaje i zone sa sporijim vodotokom, gde će potražiti zone sa podvodnim rastinjem. Na tim delovima će se desiti i mrest i polaganje i izleganje ikre. Nakon tog perioda i po zagrevanju vode, seli se ka dubljim slojevima vodotokova. U tom periodu godine se zbog sigurnosti od predatora sklanja od travnatih i vegetacijom bogatih pojaseva i pronalazimo je između takvih zona. Najviše voli da se zadržava u samoj blizini dna, do 20-ak centimetara iznad.
Mrest započinje od druge polovine marta i početka aprila i može da potraje sve do kraja juna, u zavisnosti od geografske širine i temperature vode, koja treba da pređe 12°C. Ženke iz istog jata polažu jaja na jednoj istoj zoni. Svaka ženke polaže 5.000 do 100.000 jajašaca u do 1 metar dubokoj priobalnoj zoni sa travnatim dnom. Nakon desetak dana se iz oplođene ikre izleže mlađ.
Tokom izuzetno toplih godina, u vodama sa izobiljem hrane, bodorka može da se mresti i do tri puta. Mlađ ima relativno spor prirast i u trćoj godini dostiže dužinu od 15-ak centimetara ali i polnu zrelost. Zato se kod nas najčešće i love primerci dužine do 20-ak centimetara a kapitalnim se smatraju primerci od preko 500g.
Mnogi ribolovci je mešaju sa crvenperkom i ploticom, od kojih se bodorka značajno razlikuje. Od crvenperke se razlikuje po dve osnovne karakteristike, a to su boja peraja i položaj usta. Kod crvenperke su sva peraja izrazito crvene boje dok je bodorci samo stomačno peraje bledo narandžaste boje a grudno peraje je bledo žućkasto. Leđno peraje je smeđe boje dok je kod crvenperke i ono crveno. Boja krljušti bodorke je srebrnkaste boje dok crvenperka ima krljušt bakarno-zlatne boje.
Usta crvenperke su pozicionirana na gore, sa izraženijom donjom vilicom, jer nastanjuje pojaseve vode bliže površini, dok su usta bodorke ravna sa blago dominantnijom gornjom usnom, što ukazuje da je riba koja naseljava pojaseve vode bliže dnu.
Ribolovcima je ciljana riba u toku zime i u rano proleće, sve dok se druge ciprinidne vrste ne aktiviraju. Tada se lovi finim i osetljivim priborom. Na malu i laganu udicu kao mamac najčešće stavljamo jednog ili maksimalno dva crvića, pinkija ili parče crvene gliste. Leti se uspešno lovi na žito, šećerac ili valjak od hleba ili klasičan valjak – kulju. Što se tiče prihrane, nije probirljiva, ali više voli slatkaste začinske arome: vanila, med, cimet. Tokom hladnijeg dela sezone, mesne arome daju bolje rezultate.
Za bodorku ne postoji lovostaj ni propisana maksimalna dozvoljena veličina. Jedino je propisana maksimalna dnevna kvota ulova do 5 kilograma. Uzevši u obzir da je prosečna veličina upecanih bodorki kod nas retko preko 100-150 grama, to znači da je za ispunjavanje dnevne dozvoljene kvote moguće upecati i do 50-ak bodorki.
Ako znamo da je bodorka jedan od omiljenih zalogaja gotovo svim vodenim predatorima ali i pticama koje se hrane ribom, bilo bi zaista i viteški i poželjno upecane bodorke vraćati u vodu odmah po ulovu i ne mešati se u prirodne zakone i ugrožavati joj opstanak. Jer osim predatora, ptica i ljudi, na njenu brojnost u znatnom meri negativno utiču i brojne invazivne vrste poput peša i cverglana, koji se intanzivno hrane njenom ikrom.
ŠLJIVAR (Lat. Vimba Vimba)
Među ribolovcima poznata pod raznim imenima, poput nosara, buborak, plavonos, popadika, bojnik…Po obliku tela ali i staništu koje deli, šljivar najviše podseća na skobalja i čest je na udici baš prilikom ciljanog lova skobalja. Međutim, postoje brojne razlike i skobalja od šljivara je znatno lakše razlikovati nego npr. krupnu bodorku od plotice.
Pripada porodici ciprinida i po obliku tela podseća i na kesegu ali mu je telo znatno deblje i vretenastije u odnosu na izrazito spljoštenu kesegu. Specifičan je i lako prepoznatljiv po svom nosu, po kojem je i dobio ime nosara. Iznad gornje usne ima specifičnu izraslinu koja se nalazi na poziciji gde bi se nalazio nos i ta izraslina je srebrnasto-plavičaste boje (otud i ime „plavonos“).
Usta su nisko pozicionirana, slično ustima mrene, i stoga se može lako zaključiti da je to riba dna, koja hranu traži na dnu. Krljušt je srebrnkaste boje a trbuh beo. Grudna i trbušna peraja su svetlo narandžaste boje a sva ostala su siva, za razliku od skobalja, kome su sva peraja (osim leđnog) narandžaste ili crvenkaste boje. Takođe, nos kod skobalja je znatno manje izražen i povijen je blago na dole a usta su mu proporcionalno manja od šljivarevih.
Nastanjuje tekuće vode srednje i severne Evrope, ali se može u ređim slučajevima pronaći i u određenim stajaćicama. To su najčešće mrtvaje ili stari tokovi ravničarskih reka u koje dolazi pri visokom vodostaju, naproleće, u potrazi za zonama mresta. U slučajevima naglijeg opadanja vodostaja a pre završetka mresta, šljivar ostaje u tim zonama. Ali su mu ipak omiljena staništa nešto brži i dublji tokovi voda šaranskog i mrenskog regiona. Ne zalazi toliko visoko van zona mrenskog regiona (ka pastrmskom) koliko to rado i redovno čini skobalj.
Osim staništa, sa skobaljem deli i trpezu. Nosara je svaštojed, tako da se na trpezi mogu naći mekušci, račići, beskičmenjaci, pužići i školjke a svoja prilagođena usta izuzetno efikasno koristi u „ispaši“ algi koje skida sa kamenja. Nos koristi i kao senzor za uočavanje vibracija u neposrednom okruženju ali i kao alatku za kopanje po mulju, pesku ili finom šljunku u potrazi za zalogajem.
Mresti se od maja do juna, kada se u jatima kreće u potragu za sporijim tokovaima sa šljunkovitim dnom. U tom periodu skoro da uopšte ne uzima hranu. Polnu zrelost dostiže u 4. ili 5. godini. Tada mu prosečna dužina dostiže oko 25 cm. Ženka polaže od 80.000 do 200.000 komada ikre, koja je veličine od cca 1,4mm. Ikra je lepljiva i polaže se na šljunkovito dno ili potopljeno granje i bilje. U periodu mresta, i mužjaci i ženke po glavi dobijaju bradavičaste izrasline.
Na žalsot, zakonom o ribarstvu nije propisan lovostaj na šljivara, već je samo ograničena minimalna veličina ulova na 15 cm. Ako znamo da je polnu zrelost šljivar dostiže tek negde u 4. godini kada je veličine oko 25 cm, znači da je zakonom dozvoljen lov do dnevno preko 50 komada dvogodišnjih, polno nedozrelih riba.
Apelujemo ovim putem na ribolovce da upecane šljivare odmah po slikanju vraćaju u vodu, tim pre što mu meso nije naročito ukusno i prepuno je sitnih kostiju pa sa konzumnog aspekta uopšte nije privlačna vrsta. Ali zato sa ribolovnog aspekta i te kako jeste, jer je na udici odličan borac i jedna je od retkih vrsta koje možemo prilično solidno da pecamo u tzv. „mrtvom“ delu sezone, preko zime i u rano proleće.
KESEGA (Lat. Abramis Ballerus) i CRNOOKA DEVERIKA (Lat. Abramis Sapa)
Kao što im i samo latinsko ime govori, ove ribe predstavljaju podvrste deverike (Abramis Brama). Kesega se u narodu još naziva i špicer, špicler, slinara, kesara, najlonka… Karakteristična je po izrazito pljosnatom telu i specifičnoj sluzi koja joj prekriva sitnu i plitko usađenu krljušt, koja je prilično neprijatnog mirisa, sličnog laku za parket.
Lako se može razlikovati od ostalihi podvrsta deverike po tome što joj je glava znatno sitnija sa većim ustima, koja su okrenuta ka gore sa izraženom donjim vilicom i značajno dužim analnim perajem. Jatna je riba i u peridu posle mresta, u pozno proleće, ako se locira, privuče i zadrži jato, može se tokom više sati vrlo efikasno pecati. Naraste do maskimalno 40-ak centimetara a primerci preko 300 grama se mogu smatrati kapitalnim, pre svega zbog telesne konstrukcije.
Često se nađe na udici kod kolega koji ciljano love deveriku ili babušku, jer sa njima deli i habitat i trpezu. Od mamaca najradije uzima crvića, bilo jednog bilo snop od nekoliko, i crvenu glistu (bilo parče bilo celu ili u kombinaciji sa crvićima). Ne preza ni od uzimanja biljnih mamaca, poput zrna šećerca ili žita. Nastanjuje sve naše ravničarske reke u njihovom srednjem i donjem toku i više je ljubitelj kiseonikom bogatijih bržetekućih vodotokova, što joj i oblik tela jasno kazuje.
Hrani se pretežno na dnu i to podjednako životinjskom i biljnom hranom. Prirast joj je relativno spor i polnu zrelost dostiže od 4. do 5. godine života. Ženka polaže od 40.000 do 250.000 jajašaca koja se izležu nakon 10-ak dana.
Konzumno je neinteresantna vrsta jer joj je meso puno sitnih kostiju i ima proporcionalno malo mesa u odnosu na bliske rođake. Sa sportskog aspekta je interesantna, jer mamac uzima dosta agresivno i često u samom propadanju. Prvi begovi su siloviti ali se relativno brzo zamori pa ribolovac često ima utisak da je spala sa udice. Pošto je izrazito jatna riba, kada se privuče prihranom i zadrži partiklama, moguće je uloviti veću količinu.
Interesantno je istaći da je titulu Svetskog Prvaka u fider ribolovu za 2016. godinu, na kanalu DTD kod Novog Sada, osvojio nemački reprezentativac Jens Dirksen, koji je prvog i drugog dana otpecao 1-ce ciljano pecajući isključivo špicerke u propadanju. Prvog dana je upecao 116 riba ukupne težine 14.134g a drugod dana 106 komada ukupne težine 10.922g. Više od 95% upecanih riba činile su špicerke.
Za nju nije prospisana ni minimalna dužina ni lovostaj, već samo dnevna kvota do 5 kilograma.
Crnooka deverika je blizak rođak običnoj deverici ali se od nje razlikuje po izrazito krupnijim očima, nešto višem telu i malo ispupčenijim ustima.
Telom više podseća na špicera/kesegu. Ne dostiže veličinu prosečnih deverika, a primerci veći od 20-ak centimetara prava su retkost, a oni od 30-ak cm se smatraju kapitalnim.
Lovi se na isti mamac kao deverika i najčešće predstavlja kolateralnu štetu prilikom ciljanog lova deverike ili babuške, jer uzimaju iste mamce. Ni za crnooku deveriku ne postoji minimalna propisana veličina niti lovostaj. Mresti se u aprilu i maju i bilo bi poželjno makar ih tada izostaviti sa „spiska“ ciljanih vrsta.
Plotica (Lat. Rutilus Pigus)
Plotica je još jedan predstavnik porodice Ciprinida. Za razliku od ostalih vrsta, ploticu možemo naći u gornjim tokovima reka crnomorskog sliva, pretežno u mrenskom, ali zalazi i u pastrmski region. Voli čistije vodotokove bogate kiseonikom. Kod nas se može naći u Dunavu, Savi, Moravama, Drini, Tisi…
Oblikom tela najviše podseća na bodorku ali je ribolovci često mešaju i sa protfišom (jazom) zbog boje peraja, oblika tela i mestima gde može da se ulovi. Telo joj je nešto izduženije od bodorke, peraja više vuku na crveno nego kod bodorke ili protfiša. Takođe, nema izraženu grbu iza glave kao protfiš. Krljušt joj je tamnije boje i vuče na bronzanu ili boju tzv. „starog zlata“, naročito kod starijih i krupnijih primeraka.
Može da naraste i do preko 3 kilograma, što su izuzetno retki i kapitalni primerci. Najčešća lovna težina je oko 200-300g. Krupniji primerci žive pojedinačno dok sitniji žive u generacijskim jatima, koja se vremenom smanjuju. Mresti se od maja do juna i tokom tog perioda ženke po telu, naročito na glavi, dobijaju karakteristične kvržice a kod mužijaka boja peraja postaje izrazito crvena. Ženka polaže 40.000 – 60.000 jajašaca u priobalnim pojasevima prekrivenim vegetacijom.
Važi za izuzetno opreznu i lukavu ribu pa sa pravom nosi nadimak „drinski šaran“. Izuzetna je sportska riba, pre svega zbog borbenosti, a meso joj je prava poslastica. Zakonom o ribarstvu je propisana minimalna veličina na 20cm a lovostaj traje od 15.4. do 31.5. Na Drini je ciljano love bolonjeze tehnikom, najčešće na algu kladoforu i hlebnu ružu.
Fiderašima na udicu uglavnom dolazi slučajno, pri ciljanom lovu drugih vrsta. Od mamaca nema omiljeni, jer se podjednako često dobija i na crvića i na glistu ali i na šećerac, vaftere ili boilu.
Protfiš (Lat. Leuciscus Idus)
Protfiš poznat kod nas još i kao jaz ili jez, još jedan je pripadnik porodice Ciprinidae. Svojim oblikom najviše podseća na ploticu i klena, od kojeg ima znatno manja usta. Od plotice se razlikuje, osim po boji peraja, i po tome što ima znatno krupniju glavu.
Telo mu je blago spljošteno sa naglašeno velikim perajima, što govori o tome koja staništa su mu omiljena. A to su brži i hladniji vodotokovi bogati kiseonikom. Osim toga. često se može pronaći i u donjim tokovima velikih ravničarskih reka, ali i u većim kanalima.
Hrani se sitnim vodenim životinjama ali i hranom biljnog porekla. Živi u generacijskim jatima a krupniji primerci žive usamljeničkim životom. Hranu najčešće traži u priobalnom pojasu, na dubinama od 1 do 3 metra i to pretežno na samom dnu ili oko lokacija gde voda „vrti“ i gomila hranu. Često se može pronaći i oko ispusta kanalizacionih cevi gde traži hranu.
Jedna je od prvih riba koja se aktivira posle zime a najaktivniji je tokom najtoplijih meseci, u julu, avgustu i septembru. Tada mnogi ribolovci ciljano prelaze na lov protfiša. Kako temperature vode počnu da opadaju, tako opada i njegova aktivnost te se postepeno povlači u sve dublje i od obale udaljenije delove velikih reka i postaje sportskim ribolovcima praktično van domašaja.
Na početku sezone se najbolje lovi na žive mamce životinjskog porekla (crviće i naročito gliste) a kasnije često napada i manje varalice. Mnogi ribolovci ga na Tamišu ciljano pecaju manjim voblerima sa finom vibracijom. Tokom leta se fiderom najuspešnije lovi na kukuruz, šećerac ili waftere.
Mresti se relativno rano, u martu i aprilu i lovostaj traje 15.4. do 31.5. Dovoljno je da voda dostigne 7-8°C i jaz već može da započne mrest. Inkubacija oplođene ikre traje 15-20 dana. Polnu zrelost dostiže oko 5. godine života. Minimalna dozvoljena dužina je 20cm a najveći primerci mogu da dostignu do 3 kilograma. Izuzetno je atraktivna sportska riba i odličan je borac na udici. Meso mu nije naročito ukusno i puno je sitnih kostiju pa sa konzumnog aspekta nije posebno interesantan.
Kod mlađih i neiskusnijih ribolovaca često dolazi do zabune i brkanja ovih ribljih vrsta, koje se kod nas popularno nazivaju zbirnom imenicom “bela riba” ili “ostala bela riba”. Nadamo se da će sledeća fotografija dati konačni odgovor na neke dileme i nejasnoće.
